cropped-cropped-IMG_20160923_170008

КАКО РАЗУМЕТИ ПРОШЛОСТ КОЈА НЕ ПРОЛАЗИ

Препоруке за одговорно подучавање ратова у Југославији и државама наследницама

УВОД

Прошло је 20 година (у неким случајевима чак и више) од завршетка ратова у Југославији и државама наследницама[1]. Био је то највећи конфликт у Европи после Другог светског рата. Његова цена била је голема: људски губици (укључујући и масовна страдања, етничко чишћење и геноцид), избеглице, депопулација, осиромашење и уништење урбаних и руралних насеља, економске инфраструктуре и културне баштине. Ове последице конфликта и даље снажно обликују крхке и осетљиве односе унутар и између друштава и држава региона.

У поменутим друштвима постоји много различитих интерпретација ратова, нарочито њихове природе и узрока. Неке од тих интепретација политичке елите користе и промовишу као званичне историје(на пример, кроз политичке декларације, комеморативне праксе, меморијале, уџбенике историје, а у неким случајевима чак и кроз специфичне законе). Такве директне интервенције државе у интерпретације недавне прошлости представљају део подухвата за обликовање етничких и политичких идентитета. Једном успостављене, званичне историје настоје да потисну, маргинализују и искључе другачије и дисонатне погледе и искуства и да створе поједностављене и редуковане наративе о ономе што се догодило. Исто тако, званичне историје ограничавају историјска истраживања и наставу историје.

Ми, наставници историје и методичари наставе историје из Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије, свесни смо овог контекста и његовог утицаја на учење и подучавање историје. Препознали смо, дакле следеће изазове у учењу и подучавању историје у основним и средњим школама у нашим друштвима.

ОБРАЗОВНЕ ВЛАСТИ И ПОЛИТИКА У ПОСТ-ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ДРЖАВАМА

Образовне власти директно зависе од често нестабилног политичког контекста. Њихова нестабилност, краткорочна усмереност, а често и недостатак воље и капацитета, спречавају суштинске промене и реформе. Ово онемогућава објективност и континуитет у обезбеђивању контекста који подржава одговорне приступе најосетљивијој теми у настави историје.

КУРИКУЛУМИ ИСТОРИЈЕ У ДРЖАВАМА НАСЛЕДНИЦАМА

Курикулуми историје[2] у пост-југословенским државама прескриптивни су у погледу садржаја и рефлектују етноцентричну перспективу историје. Сви курикулуми историје у овим државама декларишу преданост развијању критичког и креативног размишљања. У исто време, поменути курикулуми заправо онемогућавају коришћење стратегија и приступа усмерених на критичке приступе прошлости.[3]

РАТОВИ У КУРИКУЛУМИМА И УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ

Непосредно након рата, у Босни и Херцеговини и деловима Хрватске(Подунавље) постављен је мораторијум на поучавање савремене историје као део процеса мирне реинтеграције. У Србији и Црној Гори није било формалног мораторијума, али избегавало се било какво помињање конфликта, како у курикулумима, тако и у уџбеницима.

У последњих десетак година, теме о ратовима у Југославији и државама наследницама, укључене су у све курикулуме у Босни и Херцеговини.[4] Сукоби су најизразитије заступљени у курикулуму и уџбеницима на хрватском језику, док је у курикулумима на српском и босанском језику тема представљена само као листа догађаја. Моноперспективни приступ и представљање „наше истине“ заједничка је карактеристика свих уџбеника у Босни и Херцеговини. Селективни приступ чињеницама, једностране, поједностављене, црно-беле интерпретације, само виктимизирајући и херојски наратив инхерентни су свим уџбеницима историје у Босни и Херцеговини, а историјске интерпретације које су у њима заступљене одражавају поделе мећу етничким заједницама у Босни и Херцеговини.[5]

У српским курикулумима и уџбеницима, ратови у Југославији и државама наследницама представљени су на екстремно редукован начин. Уџбеници историје доносе сувопарно чињенични, политички и хронолошки преглед догаћаја, наглашавајући утицај ратова на Србе (попут војне операције Олуја која је иницирала масовни егзодус Срба из Хрватске) и нарочито на НАТО бомбардовање Србије.

У црногорским курикулумима историје, распад Југославије први пут је поменут 2003. године. У уџбеницима је још увек у употреби кратки, хронолошки  преглед теме који се састоји од основних информација о конфликту без икаквог помињања узрока и тежине ратова или жртава и починилаца.

Од свих пост-југословенских држава, тема ратова у Југославији и државама наследницама најизразитије је покривена у курикулумима, уџбеницима и стручном усавршавању наставника у Хрватској. Са фокусом на рат у Хрватској (термин који се користи је Домовински рат), хрватски курикулуми историје прописују не само историјски садржај који треба да се обради, него у одређеној мери, и историјске интерпретације догађаја, људи и процеса. Уџбеници који се користе разликују се, с обзиром на интерпретације које доносе(неки су прилично одмакли од поједностављених херојских и само виктимизирајућих наратива прописаних курикулумом, док су неки потпуно у складу са истим). Уџбеници се разликују и по дидактичкој опреми којом прате садржај (у некима доминира текст са задацима за ученике кроз које се углавном тражи присећање, а извори су пропраћени интерпретацијама, док су други уџбеници богати изворима и доносе комплексније задатке за ученике). Ове разлике одражавају различита схватања сврхе наставе историје(настава историје за учење о историји као дисциплини или настава историје као средство преноса прикладне интерпретације ученицима).[6]

ДОМИНАТНИ НАРАТИВИ О РАТОВИМА У ДРУШТВИМА И НАСТАВИ ИСТОРИЈЕ

Емотивно набијен језик који се увелико користи у политици и путем медија преноси се у учионице. Оданост оваквим наративима онемогућава саосећање за жртве других етничких група и опструише култивацију историјског мишљења. Уназад последњих 15 година, садржаји, извори и материјали(на пример читанке Центра за демократију и помирење у Средњој и Југоисточној Европи и афера са Додатком за поучавање најновије историје у Хрватској) који су покушали да изазову доминантне наративе, довели су до отпора и одбијања, не само од стране ученика и наставника, него и од стране образовних власти.[7]

ПРОБЛЕМИ У ПОДУЧАВАЊУ РАТОВА

Наставницима је често тешко да подучавају о овим сукобима. Неки се одлучују да подучавају ове теме на прописан и очекиван начин из разних разлога. Они следе захтеве релевантних курикулума који се често користе за етничку хомогенизацију. У неким земљама, одређене друштвене групе (најчешће ратни ветерани и жртве рата) врше снажан притисак како би се ова тема подучавала на одређен начин. Такав приступ је у вези са одбацивањем историјског истраживања и игнорисањем савремених приступа у подучавању осетљивих и контроверзних тема. Неки наставници се не осећају компетентно, сигурно, нити подржано од стране образовног система, школе ни локалне заједнице за поучавање ове теме на начин који потиче критичко размишљење и отвара питања која пропитују доминантне или спорне интерпретације.[8]

НАПУШТЕНИ УЧЕНИЦИ

Ученици су или изложени поједностављеним наративима и једностраним интерпретацијама или се о овој теми уопште не подучавају. У оба случаја, нису им дати ни чињенични увиди у ратне догађаје, нити прилика да анализирају, разумеју и вреднују различите изворе и интерпретације догађаја. Последично, без развијене вештине критичког мишљења која је потребна за приступ овој осетљивој теми на дидактички осмишљен и „сигуран“ начин, ученици се суочавају са утицајем медија који су често манипулативни, утицајем пропаганде и једностраних јавних и личних наратива.

ПОДЕЉЕНО ШКОЛСТВО

Систем „две школе под једним кровом“ постоји још увек у више од 50 школа у Федерацији Босне и Херцеговине[9], као и у неким деловима Хрватске.[10]  Подела ученика по основу језичке и етничке припадности онемогућава њихов међу-групни контакт и разумевање стварности ван групних наратива. Ово се сигурно одражава и на подучавање међу-групних ратова и чини да одговорни, мулти-перспективни и критички приступи осетљивим и контроверзним темама постају мање изгледни.

ПРЕПОРУКЕ

Желећи да одговоримо на препознате изазове, залажемо се за наставу историје која негује критичко разумевање ратова кроз култивисање вештина историјског мишљења. Вештине историјског мишљења кључне су у пропитивању манипулација историјом и историјских митова, као и предрасуда и стереотипа које из њих произлазе. Верујемо да настава историје треба да има трансформативну улогу, не само у томе како се перципирају сукоби, него и у изградњи одрживог мира у региону.[11]

У процесу развијања препорука за одговорно поучавање ратова у Југославији и државама наследницама, истражили смо смернице, препоруке и приступе у поучавању других осетљивих и контроверзних тема, а имајући на уму специфичности ових историјских догађаја. Верујемо да неки од ових приступа могу да се примене и на поучавање ових ратова.

2.1. ОПШТЕ ПРЕПОРУКЕ

Од изузетне је важности да циљеви поучавања о ратовима буду постављени у складу са циљем изградње одрживог мира. Такође је од изузетне важности да све заинтересоване стране у образовању следе јасно постављене и недвосмислене циљеве.

Формално образовање један је од многих извора ученичког знања и ставова о теми. Неформални фактори ван учионице имају велики утицај на ученичка знања и ставове. Филмови, комеморације, музеји, културна догађања, породичне приче и постојећи наративи јесу мноштво извора културног капитала који могу да помогну ученицима да разумеју комплексну прошлост. С друге стране, они могу да пренесу пристрасност, поједностављене погледе, политичка мишљења, нетачне информације или заблуде које могу да имају велике последице на то како ученици интерпретирају прошлост.[12]

Из ових разлога, наше препоруке упућујемо различитим заинтересованим странама. Наставници (историје и других релевантних предмета), други формални национални и интернационални образовни актери (образовне власти, аутори курикулума, аутори образовних материјала, институције одговорне за образовање и усавршавање наставника) и други релевантни друштвени актери (политичари, медији, организације цивилног друштва и удуржења која се баве наслеђем ових сукоба, музеји и меморијали) сви могу, у складу са својим мандатом, да користе разна средства деловања и утицаја како би допринели одговорној настави историје.

Ако се пост-југословенска друштва обавезују на подучавање ратова у Југославији и државама наследницама, све заинтересоване стране процеса требало би да обезбеде доле наведене предуслове.

2.1.1. Наставници

Када поучавају о овим ратовима, наставници би требало да се придржавају професионалних стандарда и да се одвоје од личних, емоционално набијених ставова (појашњено у другом делу препорука) јер је ово не само од професионалног, већ и од јавног интереса.

Као професионалци и одговорни грађани, наставници би требало да поштују јавну улогу историје и наставе историје (нарочито када је реч о бављењу са осетљивим и контроверзним темама) тако што ће помоћи ученицима да:

-стекну чињенично знање о теми

-разумеју комплексност прошлости и њених интеретација

-разумеју начине на које се историја користи да би промовисала, легитимисала и мотивисала различите интересе, идеологије и уверења

Препоручљиво је да наставници успоставе контакт са организацијама и појединцима који пружају могућности за професионални развој и нуде ресурсе о специфичној теми, као и генерално о масовним страдањима и кршењима људских права, а у циљу стицања потребног знања о материји и педагогији.[13]

-Наставници могу да користе прилике за:

-Транснационална и прекогранична умрежавања и размену

-Колегијално учење

-Коришћење модела и приступа у поучавању осетљивих и контроверзних тема

2.1.2. Други формални и неформални образовни учесници

Требало би да:

Створе сигурне и подржавајуће услове за слободно бављење осетљивостима теме у настави и то кроз:

-Креирање адекватне образовне политике

-Обезбеђивање квалитетних студијских програма за будуће наставнике историје

-Подстицање и ослањање на професионалну аутономију наставника

-Обезбеђивање квалитетних механизама који омогућавају свим актерима (државним и другима) учествовање у квалитетном професионалном развоју наставника[14]

-Развити боље повезани општи курикулум који обезбеђује простор за поучавање о овој теми и унутар других релевантних предмета (грађанско васпитање и образовање, географија, социологија, књижевност и други)[15]

-Развити отворенији курикулум историје

Обезбедити различите начине професионалне подршке наставницима кроз:

-Увиде у мулти и интер-дисцлипинарне приступе теми(из ракурса историје, психологије, социологије, филозофије, педагогије и других дисциплина)

-Обезбеђивање доступности релевантне литературе и извора (у школским библиотекама и он-лајн)

-Наставне материјале и пружање прилика за стручно усавршавање на основу ових увида и у складу са професионалним стандардима свих који су укључени у процес

Обезбедити да програми професионалног развоја наставника имају баланс између два елемента: развијања експертизе у погледу садржаја (шта подучавати) и у погледу наставничких компетенција (како подучавати).

Обезбедити прилике за наставнике – у курикулумима, наставним материјалима и професионалном развоју – да суоче ученике са искуствима различитих људи у подручјима захваћеним ратом (војника, цивила, припадника различиих етничких група, мањина, избеглица, жена, деце, различитих група професионалаца…)

Подржати регионално и међународно умрежавање и сарадњу историчара, наставника историје и методичара наставе историје за подстицање размене и иновације у поучавању ратова у Југославији и државама наследницама.[16]

Образовне власти требало би да обезбеде основне предуслове и да планирају подршку за довођење ученика у музеје и меморијале кроз:

-Пружање подршке студијским посетама меморијалима и музејима који позивају на критичко бављење темом и на слободу интерпретација. Требало би да обезбеде финансијску, логистичку и педагошку подршку посетама меморијалима и музејима. На пример, требало би да наставници имају довољно флексибилности у својим распоредима да би се омогућиле такве посете. [17]

-Обезбеђивање прилика за професионални развој који би оспособио наставнике за планирање, извођење и евалуацију студијских посета.

-Пажљиво планирање и сарадњу са институцијама које се посећују, а чиме ће се обезбедити максимизација образовних исхода.

Признати и поштовати наставнике као професионалце

Придржавати се професионалних стандарда

Размотрити постојање подељених школа, јер оне додатно онемогућавају међу-групни контакт, а последично и разумевање и учење о конфликту ван доминантних наратива унутар група

2.1.3. Релевантни учесници у друштву

Политичари, медији, организације цивилног друштва које се баве наслеђем недавних оружаних сукоба, музеји и места сећања требало би да:

-Створе сигурне и подржавајуће услове за слободно бављење осетљивостима теме у настави.

-Избегавају прописивање интерпретација и монополизацију права на интерпретирање прошлости.

-Признају и поштују наставнике као професионалце.

-Придржавају се професионалних стандарда.

2.2. МЕТОДИЧКЕ ПРЕПОРУКЕ

2.2.1. Помозите ученицима да стекну чињенично знање о сукобима

Истраживање и учење о било ком рату отвара тешка питања. Као и у случају било ког другог историјског догађаја, важно је представити историјски тачне информације. Опишите како и зашто је дошло до ратова у Југославији и државама наследницама, у контексту европске и светске историје. Направите референце на хронолошки и географски оквир догађаја, краткорочне и дугорочне узроке и последице у локалном, националном и међународном контексту. Објасните улогу влада и институција, као и различитих чланова друштва. Помозите ученицима да схвате почетке сукоба, као и догађаје и мировне уговоре који су довели до разрешења сукоба.[18]

Будите свесни тога да нема једноставних одговора на комплексна питања попут природе рата, ратне кривице, узрока и последица рата. Избегавајте поједностављене наративе који воде до површних и стереотипних погледа на протагонисте и догађаје. Обезбедите прилику за студенте да истраже комплексности теме: контекста и динамике која је довела до рата, разних фактора који су одиграли улогу(политичке прилике, економске потешкоће, локална историја, европски и светски одговор, итд).[19]

Oмогућите ученицима да стекну детаљно знање о теми, нарочито када су склони да суде о одређеним догађајима површно, стереотипно и емотивно.

Избегавајте поједностављене паралеле и поређења са другим сукобима. Неке сличности могу да постоје, али свака од њих има своје посебне временске, просторне и људске карактеристике.[20]

Дефинишите кључне термине као што су злочин против човечности, ратни злочини, геноцид, етничко чишћење, људска права.[21]

Нагласите да ратови нису били неизбежан исход распада Југославије. До њих је дошло због одлука разних актера (појединаца, група и нација) да делују или не делују. Ове одлуке могле су да буду другачије. Ученици, дакле, морају да буду свесни различитих избора који су локалним актерима и глобалној заједници били доступне пре, за време и након сукоба.[22]

Избегавајте уопштавања, поједностављења и стереотипе. Будите опрезни са употребом именица попут „Срби“, „Хрвати“, „Бошњаци“ и „Црногорци“ јер њихово коришћење, иако у одређеној мери неизбежно, може несвесно да ојача стереотипе.[23]

Контекстуализујте историју. Истраживање и учење о недавним сукобима треба да буде стављено у шири историјски и оновремени контекст. Анализирајте локалне, националне као и европске и светске одговоре.[24]

Покажите позитивне примере деловања појединаца који су устали против мржње и злочина и/или спасавали угрожене људе. Немојте, с друге стране, да пренаглашавате ова дела, нарочито ако се односе само на мали број људи, јер то може да доведе до непрецизног или искривљеног разумевања догађаја. Исто тако, „излагање ученика само најгорим аспектима људске природе може да подстакне цинизам“.[25]

Помозите ученицима да разумеју како се друштва суочавају са масовним насиљем, након што оружани сукоб заврши, како погођене заједнице и преживели живе са наслеђем масовних страдања, како нације разорене таквим злочинима могу да превладају сукоб и постигну мир и стабилност.[26]

2.2.2. Помозите ученицима да развију вештине критичког мишљења

Пружите ученицима могућност да истражују и анализирају различите изворе, појмове и интерпретације недавних сукоба. Подстакните истраживачко и проблемско учење, јер је оно неопходно за развој вештина критичког мишљења и вештина организовања и комуницирања историјског знања.

Помозите ученицима да разумеју концепте времена, простора, узрока и последица, промене и континуитета, историјских перспектива и интерпретација.

Пажљиво бирајте материјале, у складу са педагошким стандардима и примерене узрасту ученика, а тако да пружају ученицима могућности за развој вештина историјског мишљења (како знамо о прошлости). Користите примарне и секундарне историјске изворе попут сведочанстава, фотографија, дневника, материјала са суђења, службених транскрипата, оригиналних уметничких дела, личних прича, архивских видео снимака, новина или историографских дела.[27]

Подстакните ученике на критичку анализу и размишљање о изворима, омогућите им да изнесу суд о томе зашто је одрећени извор направљен, ко га је направио и зашто, да упореде и процене различите перспективе и интерпретације конкретних догађаја и питања, као и да процене аргументе који се користе за подупирање одређених информација (или мањак истих). Обезбедите да извори буду праћени примереним контекстом (контекстом у ком је извор направљен и контекстом у ком је данас схваћен).[28]

Узмите у обзир да су ученичке интерпретације прошлости снажно обликоване популарном историјом (филмовима, часописима, блоговима, мрежним страницама, породичним причама, именима улица итд.) и другим медијима осим уџбеника и курикулума. Пружите им могућност да анализирају и процене ове типове интерпретација и да их упореде са интерпретацијама у „службеним“ наставним материјалима.

Жива сведочења и личне приче оних чији су животи били погођени ратом и насиљем пружају јединствену могућност за поучавање и учење. Они су, упркос томе, посебни и осетљиви извори информација и њихове посебности треба узети у обзир. Жива сведочења су историјски извор и потребно их је третирати као такве – требало би да ученици примене критику извора на то што чују. Директан контакт са сведоцима може да узбурка емоције које могу да ограниче рационалну и критичку рефлексију. Стога би требало да се припрема и рефлексија пажљиво планирају. Историјски контекст, као и основно разумевање усмене историје као метода, треба да буду део истраживања, а ученици треба да разумеју да сведочење и даље представља само једно лично искуство међу многима.[29]

2.2.3. Пропитујте доминатне наративе

Помозите ученицима да схвате начине на које се историја (зло)употребљава за промовисање, легитимисање и мотивисање одређених интереса, политика, идеологија и уверења.

Пропитујте, дискутујте и деконструишите недоказане претпоставке, митове и доминатне наративе кроз доношење чињеница, доказа и аргумената.[30]Подстакните критичку анализу таквих интерпретација.

Истражите са вашим ученицима како се прошлост памти, како се историјски наративи преговарају кроз време и како начин на који се догађаји памте доводи до даљних конфликата и насиља[31] (на пример, како се сећање на Други светски рат користило у деведесетима да би изазвало страх и позивало на агресију).

Не користите сећања на недавне ратове да бисте подстакнули или створили страхове данас. Не користите искуство ратова деведесетих да бисте послали поруку да другачији односи нису могући.[32]

2.2.4. Подстичите дебату, само рефлексију и ангажман

Подстакните ученике да истражују и праве везе између прошлости и садашњости, пратећи начела методологије историје.[33]

Успоставите отворено и поверљиво окружење за учење.[34] Препознајте улогу афективних процеса и будите модератор, а не предавач.[35]

Не намећите властите ставове ученицима. Пружите им прилику да истраже улогу емоција и уверења, да поставе питања, изразе своје несигурности, сумње и закључке.[36]

Подстакните пристојну, али искрену дискусију, подржите добро аргументоване доприносе дискусији и у зависности од ситуације, закључке оставите отворенима.[37]

Дајте ученицима (и наставницима) прилику да истраже властиту позадину и идентитет и да обликују властита схватања историје. Такође, требало би да се разуме како историја доприноси конструкцији индивидуалног и колективног иденитета и како иденитет није фиксан нити непромењив. Непромењиви, фиксни, затворени и искључиви концепти идентитета требало би да буду деконструисани.[38]

Помозите ученицима да схвате повреде људских права које су се догодиле у рату како би пропитали и обогатили сопствене претпоставке о људском понашању, друштвеној и личној одговорности. То би требало да им помогне да се развију у одговорне, критичне, ангажоване и активне грађане који ће бити мотивисани и вољни да делују. Требало би пратити знакове упозорења по питању предрасуда, дискриминације и насиља и деловати ефикасно и одговорно.[39]

2.2.5. Бирајте одговорне приступе подучавања и учења

Кад подучавате о ратовима деведесетих, можете да се водите трима основним питањима: 1. Зашто ћу да подучавам о овој теми?[40], 2. Шта ћу да подучавам о овој теми?[41], 3. Како ћу да подучавам о овој теми? (Прилагодите приступе подучавања групи ученика). У овом делу, бавићемо се трећим питањем.

Научите о теми што је могуће више пре него што почнете да предајете, из различитих извора и различитих перспектива. Одаберите изворе ваших информација пажљиво и одговорно, информисано просуђујте о њиховом квалитету и извору.

Обезбедите материјале и приступе за коришћење у настави, примерене узрасту ученика.[42]

Бирајте материјале пажљиво и одговорно. Избегавајте сензационалистичке материјале. Бирајте слике и текстове који не злоупотребљавају ученичку емотивну рањивост.[43]

Издвојите довољно времена за подучавање, немојте да журите кроз садржај.[44]

Избегавајте активности које подстичу само површинско (уместо дубинског) размишљања и које могу тему да учине тривијалном, попут модела, диорама, пузли, игара речима, укрштеница и слично. Суздржавајте се од симулација, реконструкција и играња улога, јер оне могу да оставе погрешан утисак на ваше ученике да могу да знају како су се људи осећали у рату.[45]

Немојте да оправдавате, глорификујете нити романтизујете насиље (нарочито не у случајевима када се описује искуство војника, конретних битака, ни ратних догађања)

Избегавајте емотивни језик; користите терминологију, вокабулар, имена и квалификације тачно, примерено и конзистентно.[46]

Преведите статистику у људе. Сваки број, статистика, табела или листа представља појединца. Покажите да се иза статистика налазе људи и нагласите различитост личних искустава у ширем историјском наративу.[47]

Теме ратних злочина, геноцида и повреда људских права морају да се подучавају са поштовањем за сваку жртву.[48] Такође је важно бити у стању да се покаже да жалимо не само за зло учињено нашој групи, него и за зло почињено од стране наше групе према члановима других група укључених у конфликт.[49]

Избегавајте поређења патње. Објасните различите разлоге и околности које су довеле до прогона. Када радите дистинкције, поштујте сва искуства патње. Избегавајте уздизање патње у једном контексту у поређењу са патњом у другом контексту. Избегавајте представљање једне групе као искључиве жртве.[50]

ПОЈМОВНИК

ГЕНОЦИД

Термин геноцид сковао је адвокат Рафаел Лемкин  1944. године, да би описао уништење групе људи на основу њихове наводне расне, етничке, националне или верске припадности. Нова реч коју је аутор сковао састоји се од старогрчке речи  genos (раса, племе) и латинске речи cid (ubijanje). “Геноцид” је постао међународни правни термин 1948. године. У Конвенцији УН-а о Спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојеном 1948., геноцид је дефинисан у Члану 2. као “било који од следећих чинова почињених с циљем уништења, делом или у целости, националне, етничке, расне или верске групе, као; (а) убијање чланова групе; (б) наношење озбиљне физичке или менталне штете члановима групе (ц) намерно наметање услова живота који треба да доведу до физичке деструкције читаве групе или дела групе; (д) наметање мера усмерених на спречавање рађања унутар групе; (е) Присилно одузимање деце од групе и упућивање другој групи.“[51]

ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ

Војни суд у Нирнбергу (1945-6) био је први суд за процесуирање „злочина против човечности“и поставио је темеље модерног система међународне правде. Злочини против човечности дефинисани су Римским статутом Међународног кривичног суда као “Чинови који су део раширеног или систематског напада усмереног против цивила, са знањем о нападу: (a) Убиство; (б) истребљење; (ц) поробљење; (д) депортација или присилно пресељење становништва; (e) притварање или друго тешко лишавање физичке слободе у повреди основних правила међународног закона; (ф) мучење; (г) силовање, сексуално ропство, присилна проституција, присилна трудноћа, присилна стерилизација, или други облик сексуалног насиља упоредиве тежине; (х) протеривање било које групе или колектива на политичком, расном, националном, етничком, културном, верском, родном…или било ком основу који је универзално признат као недопуштен по међународном праву, у вези са било којим чином дефинисаним у овом параграфу или било којим злочином у јурисдикцији Суда; (и) присилни нестанак особе; (j) злочин апартхејда; (k) други нечовечни акти сличног карактера који с намером наносе велике патње, или озбиљне повреде физичком или психичком здрављу.”[52]

РАТНИ ЗЛОЧИНИ

Ратни злочини могу да буду почињени против различитих жртава, или бораца или не-бораца. У међународним оружаним сукобима, жртве укључују оне који су специфично заштићени са четири Женевске конвенције, на пример (1) рањени и болесни у оружаним сукобима на ратишту; и (4) цивилне особе. Ратни злочини кодификовани су Женевском конвенцијом 1949. и Додатним протоколом из 1977., чланом 8 Римског статута Међународног кривичног суда; чланом 2 и 3 Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију и чланом 4 Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију и чланом 4 Статута Међународног кривичног суда за Руанду.[53]

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

Завршни извештај Комисије стручњака установљене на основу Резолуције 780 (1992) Савета безбедности Уједињених нација  користи термин да би описао“сврсисходну политику једне етничке или верске групе измештања цивилне популације друге етничке или верске групе са одређеног географског подручја насилним и застрашујућим методама”[54]  Другу дефиницију доноси П. Тер; “систематски организовано, наметнуто одстрањење, насилним путем и често трајно, групе дефинисане етничком или националном припадношћу.“[55]

ЉУДСКА ПРАВА

“Људска права су инхерентна свим људским бићима, независно од националности, места становања, пола, националног или етничког порекла, боје, вере, језика или било ког другог статуса. Једнако нам припадају наша људска права без дискриминације. Ова права су сва међусобно повезана, међузависна и недељива.” (Канцеларија високог представника за људска права, Уједињене нације)[56]

РЕФЕРЕНЦЕ

[1] Термин ратови у Југославији и државама наследницама користимо имајући на уму све оружане сукобе који су се догодили на простору бивше Југославије од 1990 до 2001. године.

[2] Термин курикулум историје приликом коришћења у тексту односи се на наставни план и програм и на курикулум.

[3] За више примера погледати чланке о пост-југoсловнским државама: Koulouri, Clio in the Balkans: the politics of history education. 2002.

[4] Oбразовни систем у БиХ карактерише постојање три паралелна етничка образовна система заснована  на три конститутивне етничке групе (нације) и њиховим језицима (бошњачки, хрватски и српски). Босна и Херцеговина састоји се од два ентитета: Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине која је подељена у 10 кантона. Курикулум на српском језику употребљава се у Републивци Српској. Курикулум на бошњачком и хрватском употребљава се у Федерацији Босне и Херцеговине, у зависности од тога која етничка група конституише апсолутну већину у кантону. Сваки од 10 кантона Федерације Босне и Херцеговине развија сопствени курикулум који је специфичан том кантону. Међутим, у неким случајевима(као у Средњебосанском кантону и Херцеговачко-неретванском кантону у ком ниједна етничка група не конституише апсолутну већину), постоје два паралелна курикулума(бошњачки и хрватски) .

[5] Фонд за Отворено друштво Босна и Херцеговина, Образовање у Босни и Херцеговини: Чему учимо дјецу? Анализа садржаја уџбеника националне групе предмета, 2017.

[6] Marić, Homeland war between Innovative History Education and One Truth, in (ed.) Bentrovato, Korostelina, Schulze History Can Bite, History Education in Divided and Postwar Societies, 2009.  and Koren What kind of history teaching do we have after 18 years in Croatia? in Dimou (ed.) Transition and the Politics of History Education in Southeastern Europe, 2006.

[7] Више о афери око Додатка у Хрватској: Dubljević, Jedna povijest, više historija – Dodatak udžbenicima s kronikom objavljivanja, 2007.

[8] Marić, Jovanović, Teachers on Teaching. How practitioners see the current state and future developments of history education in Western Balkans, 2017.

[9] Случај у кантонима БиХ у којима ни Хрвати ни Бошњаци не конституишу апсолутну већину. Више о овој теми можете да пронађете у: Segregated Bosian schools reinforce ethnic divisions, https://iwpr.net/global-voices/segregated-bosnian-schools-reinforce-ethnic-division and  UNICEF BH Divided schools in BH, 2009. https://www.unicef.org/bih/Divided_schools_in_BHWEB_1.pdf

[10] Случај у деловима Хрватске који су мирном реинтеграцијом враћени под уставно-правни поредак Републике Хрватске(Подунавље).

[11] Прилагођено према COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts , 2016.

[12] Human Rights Office of the High Commissioner, Historical and memorial narratives in divided societies: history textbooks, memorials and museums , 2013.

[13] Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015.

[14] Marić, Jovanović, Teachers on Teaching. How practitioners see the current state and future developments of history education in Western Balkans, 2017.

[15] Прилагођено према COST, Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[16]  Прилагођено према Education for 21st century, Recommendations Fostering human rights through deconstruction of stereotypes

[17]  Прилагођено према Education for 21st century, Recommendations Fostering human rights through deconstruction of stereotypes

[18]  Прилагођено према U.S. Holocaust Memorial Museum Guidelines for teaching the Holocaust, 2013., Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017., COST, Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[19] U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, Pennsylvania department of education , Guidelines for Holocaust Teaching, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017. COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[20] Прилагођено према U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for Genocide Education

[21] Прилагођено према U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, за дефиниције погледајте у Појмовнику докумената.

[22] Прилагођено према U.S. Holocaust Memorial Museum Guidelines for teaching about the Holocaust; UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[23] U.S. Holocaust Memorial Museum Guidelines for teaching about the Holocaust, U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for Genocide Education, UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[24] U.S. Holocaust Memorial Museum Guidelines for teaching about the Holocaust , UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[25] U.S. Holocaust Memorial Museum Guidelines for teaching about the Holocaust, UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[26] UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[27] Прилагођено према Pennsylvania department of education , Guidelines for Holocaust Teaching, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015

[28] COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017., Pennsylvania department of education , Guidelines for Holocaust Teaching, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015

[29] Више у Stradling, Teaching 20th century European History, 211-256.

[30] COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[31] COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[32]  Истраживање је утврдило да већина уџбеника и курикулума из држава насталих распадом Југославије представља вишевековну историју региона првенствено као историју конфликата страна сукобљених у ратовима 1990-их. Међутим, историја њихових међусобних односа није само историја конфликата – постојала су и раздобља мира и суживота. Прикажите својим ученицима и оваква, другачија искуства.

[33] Поучавање историје може да има кључну улогу у пружању платформе за суочавање са тешким темама из прошлости, а које су контроверзне и данас. Разумевање прошлости захтева узимање у обзир идеја и уверења особа из прошлости, као и релевантност догађаја из прошлости за савремене ставове. COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[34] Учење и поучавање о тешким и осетљивим темама недавних ратова може да изазове  снажне емоције  с којима се тешко носе и наставници и ученици UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[35] McCully , Smyth & O’Doherty, Exploring controversial issues in Northern Ireland, 1999.

and COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[36] McCully , Smyth & O’Doherty, Exploring controversial issues in Northern Ireland, 1999.

[37] Прилагођено према McCully , Smyth & O’Doherty, Exploring controversial issues in Northern Ireland, 1999. and COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[38] COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[39] UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[40] Погледај уводни део препорука

[41] Погледај делове 2.2.1, 2.2.2. i 2.2.3. препорука за поучавање и учење

[42] Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[43] Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017. U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust

[44] UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[45] U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[46] U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015.

[47] U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.,  U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust

[48] Прилагођено према Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015.

[49] COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[50] U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust, UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017., COST Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts, 2016.

[51] UNESCO Education about the Holocaust and preventing genocide, 2017.

[52] Ibid.

[53] Ibid.

[54] Ibid.

[55] Therr, The Dark Sides of Nation-States. Ethnic Cleansing in Modern Europe, 2014, 1.

[56] Pennsylvania department of education, Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education, 2015., 4.

БИБЛИОГРАФИЈА

Denise Bentrovato, Karina Korostelina, Martina Schulze (2016), History Can Bite, History Education in Divided and Postwar Societies, V&R Unipress, Braunschweig

Council of Europe (Rec 15 – 2001), History teaching in twenty-first-century Europe

Council of Europe (Rec 6 – 2011), Intercultural dialogue and the image of the other in history teaching

Council of Europe (Rec 7 – 2010), Charter on education for Democratic Citizenship and Human Rights Education

Council of Europe (Rec 1880 – 2009), History teaching in conflict and post-conflict areas

Council of Europe, (Rec 1849 – 2008), For the promotion of a culture of democracy and human rights through teacher education

Council of Europe (2016), Competences for Democratic Culture. Living together as equals in culturally diverse democratic societies

Council of Europe, (2014) Shared histories for a Europe without dividing lines

Council of Europe, (2003) Multiperspectivity in History Teaching: a Guide for Teachers

Council of Europe (2015 & 2016), Promoting citizenship and the common values of freedom, tolerance and non-discrimination through education

Council of Europe (2015), NESET II – Education policies and practices to foster tolerance, respect for diversity and civic responsibility in children and young people in the EU

Augusta Dimou (Ur.) (2009.) Transition and the Politics of History Education in Southeastern Europe, V&R Unipress, Braunschweig

Maja Dubljević (Ur.) (2007), Jedna povijest, vise historija. Dodatak udžbenicima za najnoviju povijest, Documenta – Center for dealing with the Past

Education for 21st Century (2016), Recommendations on fostering human rights through deconstruction of stereotypes

EUROCLIO (2014), Manifesto on High quality History, Heritage and Citizenship education

EUROCLIO (2015), Helsingor declaration; History, Heritage and Citizenship Education For Promoting Citizenship And The Common Values Of Freedom, Tolerance And Non-Discrimination

European Cooperation in Science & Technology (COST)(2016), Recommendations for the History Teaching of Intergroup Conflicts

Fond Otvoreno drustvo Bosna i Hercegovina. (2017) Obrazovanje u Bosni i Hercegovini: Cemu ucimo djecu? Analiza sadrzaja udzbenika nacionalne grupe predmeta, Sarajevo

International Holocaust Remembrance Alliance, Why Teach About the Holocaust

What to Teach about the Holocaust

International Holocaust Remembrance Alliance, How to Teach about the Holocaust in Schools

International Holocaust Remembrance Alliance, Guidelines for Study Trips to Holocaust-Related Authentic and Non-Authentic Sites

International Holocaust Remembrance Alliance, Revised Guidelines on Visiting Holocaust-Related Sites

International Holocaust Remembrance Alliance, Preparing Holocaust Memorial Days: Suggestions for Educators

Christina Koulouri, (2002) Clio in the Balkans: the politics of history education, Center for democracy and reconciliation in Southeast Europe, Thessaloniki

Dea Marić i Rodoljub Jovanović (2017), Teachers on Teaching: How Practitioners See the Current State And Future Developments In History Education Across The Western Balkans, EUROCLIO, The Hague.

Alan McCully , Paul Smyth & Marian O’Doherty (1999) Exploring controversial issues in Northern Ireland, Irish Educational Studies, 18:1, 49-61

Pennsylvania department of education (2015), Guidelines for Holocaust, Genocide and Human Rights Violation Education

Charis Psaltis, Mario Carretero i Sabina Čehajić-Clancy (Eds) (2017), History Education and Conflict Transformation: Social Psychological Theories, History Teaching and Reconciliation

Robert Stradling, (2001) Teaching 20th century European History, Council of Europe

Philipp Therr, (2014), The Dark Sides of Nation-States. Ethnic Cleansing in Modern Europe, New York/Oxford, Berghahn

UNESCO (2017), Education about the Holocaust and preventing genocide

UNESCO, Human Rights Office of the High Commissioner (2013) Historical and memorial narratives in divided societies: history textbooks, memorials and museums

U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for Genocide Education

U.S. Holocaust Memorial Museum, Guidelines for teaching about Holocaust