Поводом незапамћене кампање јавног линча која траје већ неколико дана уперене против Удуржења за друштвену историју – Euroclio, имамо потребу да се огласимо саопштењем за јавност и негирамо оптужбе, полуинформације и разне инсинуације којима смо изложени путем таблоидних медија и друштвених мрежа.

Након покретања петиције за укидање реформисаних програма наставе историје за гимназије и средње стручне школе од стране групе грађана, започео је талас притисака и харанги на Удружење за друштвену историју – Euroclio, иако УДИ – Euroclio нема директне везе са поменутом реформом. Једна од ауторки петиције, професорка историје из Земунске гимназије, Љиљана Раковић иступила је више пута у јавности алудирајући и помињући у негативном контексту рад Удружења за друштвену историју – Euroclio. У тексту под тенденциозним и таблоидним насловом „Српској деци сервирају хашку истину“, објављеном на порталу Спутник 25.08.2021. године, чију је окосницу представљао разговор са професорком Раковић, објављене су без дозволе фотографије скинуте са приватних профила чланова Удружења, чија је делатност доведена у везу са субверзивним деловањем. На тај начин су чланови Удружења, пре свега они који су се нашли на тим фотографијама изложени линчу. Експлицитно је прозвано Удружење наставника историје УДИ – Euroclio које је пре две недеље у сарадњи са Резидуалним механизмом за кривичне судове и европским удружењем историчара Euroclio, у Београду, реализовало Радионицу за наставнике историје о коришћењу Архиве Трибунала и Механизма. На тај начин се желело сугерисати да Удружење ради не само нешто што је супротстављено правилима професије, већ и интересима друштва. На ову врсту алузије која се ових дана појавила у свим текстовима објављеним у таблоидним медијима (Спутник, Курир, Српски Телеграф, Република и др.) желимо посебно да скренемо пажњу. Наиме, Архива Хашког трибунала је највећа архива која је остала иза ратова деведесетих. Тешко да се може наћи неки професионални истраживач прошлости у академској сфери који у циљу истраживања ратова деведесетих није користио архиву Хашког трибунала. Циљ семинара који је организовало Удружење, а који је стављен на стуб срама, је био да се наставници упознају и оспособе за коришћење докумената из архиве. Основна идеја приликом осмишљавања овог семинара је била да се оснаже компетенције наставника за коришћење архивске грађе, односно историјских изворе у настави. Семинар је осмишљен у складу са образовним исходима и предметним компетенцијама у настави историје. Наслови у таблоидним медијима упереним против Удуржења „Хаг учи наставнике да су Срби злочинци“ (Српски Телеграф), „Силовање историје Хаг своје лажи о Србима гура у српске уџбенике“ (Курир) и др. немају никакве везе са истином и крајње су тенденциозно написани са циљем да омаловаже и наруше интегритет Удружења. Стручна јавност јако добро зна да историчари пишу историју на основу документа, архивског материјала и доступних историјских извора, а не како се спочитава у поменутим текстовима да је намећу међународне институције. Од појаве текстова објављених на различитм порталима, добили смо низ претњи и увреда путем друштвених мрежа, а на нас је стављена мета и стигма „страних плаћеника“.

Овим још једном желимо да се осврнемо на текст објављен у Спутнику, који доживљавамо као онај који је послужио као иницијална каписла за линч коме је изложено Удружење. Иако рад Удружења није директно повезан са реформисаним наставним плановима и програмима, професорка Раковић је искористила прилику, с обзиром да њена петиција нема озбиљан одјек у стручној јавности, да своју причу појача износећи лажне и површне оптужбе на рачун реформе образовања у Републици Србији, коју спроводи Министарство просвете науке и технолошког развоја. Поред тога,  професорка Раковић је отишла корак даље и оптужила ауторе уџбеника „страних“ издавача. У поменутом тексту из Спутника навела је између осталог да „страни издавачи ангажују „разне људе“ из Србије да пишу уџбенике … који можда нема довољно садржаја о националној историји или садржи нетачне информације“, да страни издавачи „манипулишу ауторима“ и др. Такав приступ чуди, пре свега јер је сама професорка Раковић коаутор новог „реформисаног“ уџбеника, по реформисаном програму, a ИK Фреска је такође у страном власништву. Многи чланови Удружења су аутори уџбеника како домаћих, тако и страних издавача. Одбијамо сваку могућност да смо изложени манипулацији и да неко од аутора тражи да се у уџбенике убацују лажне информације. Завод за унапређивање образовања и васпитања је једина институција задужена за проверу квалитета уџбеника и одобравање рукописа у који не могу ући никакве лажне информације и подвале, а што се јасно инсинуира у изјави Раковићке.

Удружење за друштвену историју – Euroclio искористићe све правне механизме како би одбранили професионално достојанство Удружења, истовремено страхујући за безбедност својих „прозваних“ колегиница и колега које су ових дана изложене бруталним нападима и стигматизирању. Ми ћемо у свом раду и активностима наставити да промовишемо све вредности на којима почива образовни систем у демократском друштву.